Majice sa štampom

Na listi “na čemu najviše zavidim mojoj deci“, štampane majice su u top 5. Ok, nisu i ne mogu ugroziti suverene SMS/Viber poruke, lou kost letove, društvene mreže ili da zaokružimo sve na Svetom Internetu.

U istoriji mode majica se pojavila, praktično juče. Tek pre neku godinu prebacila je prvi vek.

Dobila je svoj kutak u digitalnoj revoluciji, pri tom nije izgubila šmek moje X generacije. Onoj koja je posle premijere filma Top Gun, belu majicu ispod jakne Toma Kruza, rangirala u večernje izlaske vrelih beogradskih i jadranskih leta. Mnogo više od ranije mladeži koja nije u toj meri “ukačila“ belu majicu Džemsa Dina u Buntovniku bez razloga. Pljuga, na ivici njegovih usana ušla je u večnost, majica sa O i V izrezom čekala je nas, na čelu sa T. Kruzom.

Nije baš bila božanstvo, poput “starki“, “najki’’ i Levis 501, ali se planski čuvala za petak ili subotu i savršeno bi legla, baš takva, čista i bez printa, u kombinaciji sa navedenim (pre)cool odevnim i obuvnim simbolima tog vremena. Ulični basket i fudbal igrali smo u iznošenim pamučnim tkaninama.

Tih dana, sredinom 80 tih, kada sam na školskoj kecelji, (za mlađe naraštaje – uniforma osnovaca plave boje) na leđima kredom oslikavao Piksijevu 10ku, kako bi pečatirao svoj kapitenski status odeljenja (V-2), nisam ni sanjao da će digitalna budućnost biti toliko svetla.

Zamisliš, nacrtaš/skiciraš, skrinšotuješ, pošalješ u CMYK Kolibri i dobiješ isto popodne, u kol’ko hoćeš primeraka i 50+ nijansi omiljene boje. Za ostatke krede na školskoj odori, posle preozbiljne tekme na velikom odmoru, uz obavezni ukor roditelja, mogla je da sledi i bolnija sankcija. Bol u gluteusima bio je zagarantovan ako je umetničko-sportski izražaj rađen flomasterom tipa “marker“.